ŠTA JE TO ŠEĆERNA BOLEST ILI DIJABETES

Diabetes mellitus ili šećerna bolest jeste hronično oboljenje koja se karakteriše povećanom koncentracijom glukoze u krvi ( hiperglikemija) usled:
poremećaja u proizvodnji insulina -nedovoljno stvaranje insulina u ćelijama pankreasa ili njegovo poremećeno izlučivanje u krvotok (insulinska deficijencija )i/ili
poremećaja u dejstvu insulina- nemogućnosti organizma da efikasno iskoristi insulin koji proizvodi ( insulinska rezistencija)

Diabetes mellitus tip 1 (ranije poznat kao insulin-zavisni dijabetes) javlja se najčešće kod dece i mlađih osoba, mada može i kod starijih osoba- karakteriše se pre svega poremećajem u proizvodnji insulina.

Diabetes mellitus tip 2 ( ranije poznat kao insulin-nezavisni dijabetes) javlja se najčešće kod starijih osoba – karakteriše se pre svega neefikasnim iskorištavanjem već proizvedenog insulina.

Gestacijski dijabetes predstavlja bilo koji stepen intolerancije glukoze koji se prvi put javlja u trudnoći, a javlja se u 7% svih trudnoća. Faktori rizika su : gojaznost, pojava šećera u urinu ( glukozurija ), porodična istorija dijabetesa, prethodno rađanje deteta preko 4 kg, starost majke preko 35 godina, prethodno utvrđen IGT(ontolerancija glukoze) i /ili IFG (povišena glikemija natašte). Posle porođaja kod većine žena dolazi do normalizacije koncentracije glukoze u krvi, ali postoji povećan rizik (30-60%) za razvoj dijabetesa tokom života.

Osnovni poremećaj u dijabetesu jeste poremećaj metabolizma glukoze tj. šećera, što ima za posledicu povišenu koncentraciju glukoze u krvi ( hiperglikemija ). Normalna koncentracija glukoze u krvi ( glikemija ) iznosi 3.75-6 mmol/L. Ona raste nakon obroka, kada šećer prelazi iz creva u krvotok. Nivo glukoze u krvi regulisan je hormonski, pre svega dejstvom hormona pankreasa – insulina i glukagona. Glukagon povisuje, a insulin snižava koncentraciju glukoze u krvi. Naime, glukoza je osnovni izvor energije za rad svih ćelija u organizmu. Ćelije su u normalnom stanju „zaključane” za glukozu, a kao ključ koji omogućava ulazak i iskorištavanje glukoze u ćelijama služi upravo insulin. Povišenje nivoa glukoze u krvi nakon obroka daje signal pankreasu koji tada luči insulin, pod čijim uticajem glukoza ulazi u ćelije i biva iskorištena kao izvor energije. U slučaju povećanh potreba organizma za energijom( npr. tokom fizičke aktivnosti) nivo šećera u krvi opada, i tada se smanjuje lučenje insulina, a povećava lučenje glukagona koji utiče na razgradnju rezervi šećera ( glikogena ) u jetri i mišićima i dovodi do povećanja nivoa šećera u krvi.

 

Kada nema dovoljno insulina ili je njegovo korištenje neadekvatno, osim poremećaja u metabolizmu šećera dolazi i do poremećaja u metabolizmu masti i proteina. Naime, ukoliko nema insulina koji omogućava ulaz glukoze u ćeliju, ili je ćelija neosetljiva na njegovo dejstvo, organizam da bi nadoknadio energetske potrebe povećava razgradnju masti, ali izostaje normalna sinteza masnih kiselina usled nedostatka izvora energije za sintezu tj. glukoze. Nagomilavaju se produkti razgradnje masti, usled čega se stvaraju tzv. ketonska tela , a dolazi i do povećane sinteze holesterola.

Ketonska tela oštećuju nervni sistem i pre svega su pratioc dijabetesa tipa 1. Mogu se meriti u šećeru i urinu.

Usled povećane sinteze holesterola, dolazi do njegovog ubrzanog taloženja na zidovima krvnih sudova, tj. ubrzava se proces ateroskleroze. Većina dijabetičara sledstveno oboljeva od kardiovaskularnih bolesti, koje su glavni uzročnik oboljevanja i smrti u dijabetičara.

Iz svega navedenog, sledi zaključak kako je dijabetes mellitus ne jedna, već grupa raznih metaboličkih bolesti i poremećaja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.